Miloš Crnjanski (1893 – 1977)

Kratka biografija i bibliografija

EPILOG <=> EPILOG
Blagovesti <=> Frohe Botschaften
Priviđenja <=> Halluzinationen
LAMENT NAD BEOGRADOM <=> LAMENTO FÜR BELGRAD
Povorka <=> Prozession
SUMATRA <=>SUMATRA

EPILOG

Da li da pevam profesorima
što su kritici vični,
što ištu, ištu optimizam,
pod papučom, revmatični?

Ili našim gospođama,
što vole božićne priče,
što se plaše roda nad nama,
i ne trpe da prosjak viče.

Ili ću velikim patriotama,
što govore samo o seljaku,
što ne se mirisat na balegu,
nego na mesečinu mlaku?

Ili ću tamo, gde grde
samoubice, i tvrde:
da je to pariski uticaj?

Ne, tom je kraj!
Na Itaki će da se udari
u sasvim druge žice.
Svejedno da li ja
ili ko drugi.

1919

natrag

Blagovesti

Ljubav što beše nije više.
Sudba mi bludi po nebu ovih dana,
         blaga i mirna, kišom oprana,
         kao ruka nekad po telu dragana.

Nad zemljom više ne miriše krin,
         u proleču, oštar, bludan, ženski.
Rascvetane voćke stiskam na rebra,
        kroz vazduh blagoveštenski.

Nestaje noć,
puna žalosti i bolnog razvrata,
a ja ostajem u vedrom vidiku,
modrim vodama, i rujnim šumama,
kao sen trske, lišća, rosnog vlata.

natrag

Priviđenja

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
Što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, I bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
Svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
Što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, I bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti prah?

U Danskoj, 1929.

natrag

LAMENT NAD BEOGRADOM

Jan Majen i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko: „Ničevo" -
I špansko: „Nada"

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
Sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
I topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
I ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, ukopoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Espanja i naš Hvar
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
Priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
Već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
Što mi se smeju i vrište u mojoj samoći
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!" dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš."

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
Zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
Kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
Prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

Ti, prošlost, i moj svet,
Mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci,
Priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet
U društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
Nego neke ruševine, aveti, i stećci,
Što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!"
A viču i fransusko: „Tout passe".
I naše: „Prošlo".

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
Nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
I tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
A hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dože čas da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

Ližbua i moj put
U svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
Priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
I prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
Nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
Što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
Da im život baš ništa nije dao,
Pa šapću: „Năo, năo, năo"
I naše: „Ne, ne".

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
Do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
Što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, tvoja zora zaplavi,
U koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
Uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, ti.

Finistere i njen stas,
Brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
Priviđaju mi se još, ko neki leptir, bulke, klas,
Dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
Nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
Što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe" i „sombre".
Pa krešti njino „ombre, ombre!" –
I naš „grob" i „mrak".

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
Iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
U onoj gde su karavani seni,
Ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

Život ljudski, i hrt,
Sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
Priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
Jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
Nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
Što šapće kao i srce, sve hladnije i tiše:

Da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
Ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
Kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
Ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na tvoj kamen strmi,
I tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
To ime će biti poslednji šapat moj.

Cooden Beach, 1956.

natrag

Povorka

Pri kraju mladosti tek
        Teško, čudno, obuze me ljubav.

Prvo mi se u bludi nešto javi,
         Belo i mirno, kao daleko stado.
Posle se susretoh sa trešnjom,
         i, kao u frulu, svirah,
                   u jedan potok plavi.

Duh mi je izgubio, tako, snagu,
         a telo se ispunilo
                    nekom lomnošću.
Zaželeo sam da milujem rukom
          Prugu vidika, bistru i blagu.

Misli mi jasne iščeznuše,
        u neprekidnom smešenju tamnom.
A polako se skupiše, sa svih strana,
        povorke procvalih trešanja,
        da pođu, pođu, sa mnom.

Pred njima, nasmešen,
        sa brda na brdo,
sa reke na reku,
                    eto, ja,
          zbunjen i bezbrižan,
                    igrajući,
          poskakujući.

natrag

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bled lik
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se, noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

natrag
Miloš Crnjanski, pjesnik, romanopisac i esejist, je bio rođen 1893. godine kao sin jednog srpskog službenika u mađarskom malom gradu Csongrád. Studirao je istoriju umjetnosti, filozofiju i komparativnu književnost u Beču, Beogradu i Parizu. 1914. godine on je morao boriti se kao infanterist 29. k. u. k. regimenta na frontu u Galiciji. On je bio jedinac svoje kompanije, koji je preživio i se vratio, teško povređen, u Beograd. U avantgardi, koja je trajala u južno-istočnoj evropi od prilike od 1910. do 1941. godine, on je imao značajno i egzotično mjesto, posebno sa „sumatraizmom“, što je bila jedna specijalna vrsta ekspresionizma, ako je uopće moguće urediti sumatraizma. Od 1928. godine on je bio kulturni ataše bivšeg kraljevstva Jugoslavije u Berlinu, Lisabonu i Rimu. 1941. godine on je emigrirao u London, gdje je ostao do 1965. godine. Onda se vratio u Beograd, gdje je umro 1977. godine. Još danas on je jedan od najvećih pjesnika u prostoru bivše Jugoslavije.


Na njemačkom su zasad objavljeni sljedeće knjigi Crnjanskog:

• „Panduren“ (Seobe), is srpskog jezika: Ina Jun-Broda, 1963.
• „Bora“ (Seobe), iz srpskog jezika: Reinhold Fischer und Barbara Antkowiak, Frankfurt am Main; Berlin: Limes (Heyne) 1988.
• „Tagebuch über Čarnojević“, iz srpskog jezika: Hans Volk, Frankfurt am Main: Suhrkamp 1993.
• „Kommentare zu Ithaka“, iz srpskog jezika: Peter Urban, Frankfurt am Main: Suhrkamp 1967.
• „Ithaka“ (Lirika Itake), iz srpskog jezika: Viktor Kalinke, prema nacrtama: Stevan Tontić i Cornelia Marks, Leipzig: Leipziger Literaturverlag Erata 2008.
natrag